Kada se pojave, autoimune bolesti u nedoumici ostavljaju i obolele i članove njihovih porodica. Većina nedovoljno zna o faktorima rizika koji do njih dovode, mogućnostima lečenja i o tome kako uopšte deluju na organizam čoveka.
Šta su autoimune bolesti, kako se prepoznaju i leče, objašnjava dr Ivica Jeremić, iz Instituta za reumatologiju.
– Autoimune bolesti nastaju kada imuni sistem greši i napada sopstvena tkiva i organe. A imuni sistem je, inače, sazdan da organizam brani od raznih mikroorganizama. Kod zdravih osoba on ne greši i pravi jasnu razliku između sopstvenih ćelija i patogenih mikroorganizama. Međutim, kada to nije u stanju da radi, napada sopstvene organe kao da su tuđi, zbog čega i dolazi do autoimunih bolesti. U ovom razornom pohodu najčešće su ugroženi krvni sudovi, vezivna tkiva, pankreas i štitna žlezda, zglobovi, mišići, crvena krvna zrnca i koža.
Šta je karakteristično za autoimune bolesti?
– Ove bolesti ne ponašaju se kod svih na isti način i ne napadaju iste organe. U zavisnosti od toga da li napadaju jedan ili više organa, dele se na organ specifične i sistemske bolesti. Kod organ specifičnih autoimuni sistem napada samo jedan organ, dok kod sistemskih napada više tkiva i organa. Dijabetes tip 1 je najpoznatiji primer organ specifične bolesti, kod koje imuni sistem razara ćelije pankreasa i time onemogućava stvaranje insulina, što dovodi do nastanka dijabetesa. Kada je reč o sistemskoj bolesti najupečatljiviji je primer sistemskog eritemskog lupusa, koji može da zahvati skoro sva tkiva u organizmu.
Koliko autoimunih bolesti ima?
– Danas znamo za više od 80 odsto različitih autoimunih bolesti. Od svih su najčešće autoimune bolesti štitne žlezde i Sjegrenov sindrom. Nažalost, za većinu ovih bolesti ne zna se tačan mehanizam nastanka, ali je sasvim sigurno da kod većine postoji genetska predispozicija. Bolest se obično “pokreće” infekcijom ili izlaganjem toksinima iz životne sredine, odnosno preteranom izlaganju sunčevim zracima. Šta god da je razlog, dolazi do aktiviranja imunog sistema na pogrešan način, a dalje održavanje patološkog procesa dešava se po principu “začaranog kruga”.
Da li su ove bolesti ravnomerno zastupljene kod stanovništva?
– Pokazalo se da od većine autoimunih bolesti više obolevaju žene. Smatra se da, zapravo, ženski polni hormoni podstrekuju nastanak autoimunosti i neprihvatljivo ponašanje imunog sistema. Da je ova pretpostavka tačna, dokazano je u slučaju nastanka sistemskog eritemskog lupusa, koji je nekoliko puta češći kod žena u reproduktivnom dobu u odnosu na muškarce istih godina. Međutim, kod osoba starijih od 60 godina, učestalost obolevanja kod oba pola gotovo je ujednačena. Zanimljiv je podatak da od ove bolesti boluje 65 odsto pacijenata starosti od 15 do 55 godina, a da je čak 20 odsto njih mlađe od 16 godina.
Da li su autoimune bolesti izlečive?
– Autoimune bolesti su hronične i dugotrajne i većina ih zahteva stalno uzimanje terapije, da bi se bolest održala u mirnoj fazi. Za lečenje se koriste imunosupresivni lekovi, od kojih su najpoznatiji kortikosteroidi, odnosno hormoni nadbubrežne žlezde. Kod težih formi bolesti neretko se koriste i male doze citostatika, koji u ovoj terapiji deluju imunosupresivno -koče dalje napredovanje bolesti. Međutim, kada je reč o lečenju, ovde je nešto drugo mnogo važnije. Za razliku od većine drugih bolesti u medicini, kod autoimunih je izuzetno važna saradnja lekara i pacijenta.
Šta pod tim podrazumevate?
– Zbog specifičnosti terapije, lekar uvek mora da bude obavešten o svemu što se dešava sa pacijentom. Naime, upotreba imunosupresivnih lekova izlaže pacijenta povećanom riziku od infekcija i drugih neželjenih dejstava, a pogotovo kada se koriste u visokim dozama. S druge strane, ako su doze lekova manje, odnosno nedovoljne, može doći do rasplamsavanja bolesti, zbog čega lekar, opet, treba da bude u neposrednoj blizini. Dakle, vrlo je bitno pravilno doziranje terapije, koja podrazumeva korišćenje efikasne doze da bi se bolest držala pod kontrolom i istovremeno izbegle nekada veoma opasne infekcije i druga neželjena dejstva imunosupresivnih lekova.
Koliko pacijenti uopšte znaju o svojoj autoimunoj bolesti?
– Ako nije opšte poznata, nedovoljno. Zato je neophodno da budu dobro edukovani da prepoznaju prve znake aktiviranja bolesti, ali i da na vreme prepoznaju neželjena dejstva lekova koje uzimaju. U isto vreme, vrlo je važno da u početku bolesti kontrole kod lekara budu znatno češće, sve dok se bolest ne uvede u stabilnu remisiju, odnosno fazu mirovanja. Nadalje se kontrole obavljaju u određenim periodima, u zavisnosti od toga o kojoj bolesti se radi. Iako sve ovo zvuči komplikovano, većina bolesnika u stanju je da vodi skoro normalan život, doduše uz izvesna ograničenja koja diktira bolest.
Koja su to najčešća ograničenja?
– Svi pacijenti koji uzimaju imunosupresivne lekove treba da se čuvaju infekcija. Bolesnicima koji boluju od sistemskog lupusa zabranjuje se sunčanje. S obzirom na to da su žene u reproduktivnom dobu više podložne obolevanju, često lekarima postavljaju pitanje o trudnoći, odnosno riziku i za majku i plod. Kada je reč o ovom problemu, univerzalnog odgovora nema. Odluku donosi tim lekara i svaki slučaj je sam za sebe. Generalno, trudnoća kod bolesnica obolelih od autoimunih bolesti moguća je, ali je neophodno da se desi u mirnoj fazi bolesti, odnosno dok je bolest u remisiji. Ali, zato, trudnoća u periodu dok je bolest aktivna, recimo kod sistemskog eritemskog lupusa i teške forme sistemske skleroze može da bude jako opasna. Naime, može da pogorša sam tok bolesti, a, istovremeno, zahteva primenu lekova koji mogu biti opasni za plod.
Šta je onda savet ženi koja želi da postane majka, a ima autoimunu bolest?
– Dakle, savet bi bio da se trudnoća planira i da se napravi odabir lekova koji su bezbedni za plod. Istovremeno, trudnica mora da bude pod stalnim nadzorom tima stručnjaka koje čini ginekolog, reumatolog, kao i drugi specijalisti čije je prisustvo neophodno, jer se neke autoimune bolesti mogu otkriti tek u trudnoći. Takav je, primera radi, antifosfolipidni sindrom, koji dovodi do spontanog pobačaja u poslednjoj trećini trudnoće. Bolest se, inače, otkriva laboratorijskim testom u kome se detektuju specifična autoantitela. Na svoju bolest tokom trudnoće posebno treba da obrate pažnju i žene koje imaju sistemski eritemski lupus. On može da uzrokuje prelazak antitela iz organizma majke u krvotok ploda, što može da izazove takozvani neonatalni lupus. Ovo stanje kod bebe je, na sreću, prolazno i samo u retkim slučajevima izaziva poremećaj srčanih impulsa.
SJEGRENOV SINDROM, LUPUS, SKLEROZA…
Autoimune bolesti izvesno vreme mogu da ostanu neprepoznate, jer njihovi simptomi često podsećaju na infekcije koje ne reaguju na primenu antibiotika. Prati ih povišena temperatura, bolovi i otoci u zglobovima, kod nekih bolesti javljaju se i promene po koži, a skoro sve su praćene umorom i iscrpljenošću.
Sjegrenov sindrom se karakteriše nedovoljnom produkcijom suza i pljuvačke, pa se pacijenti žale da imaju “pesak u očima” i da ne mogu da jedu suvu hranu, pa su gutljaji vode neophodni. Zbog odsustva pljuvačke skloni su karijesima i otocima pljuvačnih žlezda. Otok žlezda nastaje zbog zapaljenja, a zapaljenje u daljem toku razara tkivo žlezde, što je i razlog smanjene produkcije suza. Osim toga, smanjena im je vlažnost i drugih sluzokoža, vagine na primer, pa imaju problema u seksualnim odnosima. Ako se ne koriste lubrikanti odnosi su bolni, jer je trenje veliko, a sluzokoža vagine suva. Bolovi i otoci zglobova takođe su prateći simptomi.
Antifosfolipidni sindrom može da ima tri vrste simptoma. Najčešće se ispoljava u vidu tromboze različitih krvnih sudova. Kod mladih osoba antifosfolipidni tromb nastaje zato što je krv sklona zgrušavanju. Ovaj sindrom može da dovede i do gubitka ploda u trećem mesecu zbog prisutne tromboze u krvnim sudovima posteljice. Može da se javi i udruženo sa sistemskim lupusom. I na kraju, bolest može da se otkrije isključivo u laboratorijskim uslovima, a na nju ukazuju niske vrednosti krvnih pločica.
Sistemska skleroza je još jedno, na sreću ređe autoimuno oboljenje koje se manifestuje očvršćavanjem kože. Koža je istovremeno bolna i zategnuta u predelu lica i šaka. Šake su uz to i difuzno otečene. Njena opasnost krije se i u tome što daje promene na plućima.
Sistemski eritemski lupus ispoljava se bolovima u zglobovima, povišenom temperaturom, a može i velikim difuznim gubitkom kose. U ustima mogu da se jave ranice, odnosno afte, koje ne zarastaju. Srećom, za ovu bolest postoji efikasan lek, koji je u redovnoj terapiji drži pod kontrolom. Međutim, problem je što lek mikofenolat mofetil, čiji su komercijalni nazivi cellcept, myfortic i micolat nisu na listi zdravstvenog fonda, pa za njih mesečno treba izdvojiti 30.000 dinara, što pacijentima otežava lečenje, pa su prinuđeni da koriste lekove starije generacije. Važno je znati i da neki vitamini mogu da uspore razvoj bolesti, pa treba unositi vitamin D, seme lana, kao i omega 3 masne kiseline.
Izvor: http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.304.html:371318-Autoimune-bolesti-cesce-napadaju-zene
